Ламијски рат (323. пре Христа—322. пре Христа) је био рат између Атињана и њихових савезника са једне стране и Македоније под заповедништвом Антипатра. Рат је започео након што је Александар Велики изненада умро у Вавилону 323. пре Христа. Атина је започела рат уз помоћ Харпаловога новца да би се ослободила македонске хегемоније. Атини су се придружили многи грчки савезници, а заповедао им је Леостен. Антипатар је са 13.000 македонских војника кренуо да се обрачуна са грчким савезницима. До преокрета је дошло када су македонски савезници Тесалци са својом моћном коњицом прешли на страну Атине. Антипатар је због тога био присиљен да бежи, али пошто му је био одсечен повратак у Македонију склонио се у Ламији, у којој га је Леостен држао под опсадом. Леостен је погинуо за време опсаде. У помоћ Антипатру дошао је Леонат и ослободио га опсаде. Када је дошао Кратер Македонци су победили у бици код Кранона 322. пре Христа. Након пораза Хеленског савеза Атина је капитулирала и у њој је укинута демократија.
Узроци Ламијскога рата[]
У Атини и у Грчкој нагомилавало се незадовољство за време македонске власти. Антипатар је управљао Грчком за време док је Александар Велики ширио границе свога царства све до Индије и Централне Азије. Антипатар се мешао у унутрашња политичка питања грчких градова. Подржавао је промакедонске олигархије у грчким градовима, што је изазивало незадовољство. Пред крај Александровога живота ствари су се погоршале, јер је дошло до демобилизације великога броја оних, који су учествовали у Александровим походима. Долазак великога броја демобилизованих повећао је незапосленост.
Александар Велики је 324. пре Христа наредио да грчки градови морају да приме натраг око 20.000 прогнаника.[1] Та мера изазвала је велико незадовољство у Атини и Етолији.[2] Атина није била спремна да врати власништво протеранима са Самоса. Њихову имовину уживали су атински клеруси (колонисти).[3]
Атина се тајно припрема за рат[]
Атињани су припреме за Ламијски рат започели још пре Александрове смрти, а у рат су кренули када су сазнали да је Александар мртав. Након Александрове смрти Хиперид се највише залагао и наговарао Атињане да треба да започну борбу за ослобођење Атине и за преузимање водећега положаја у Грчкој. Атињани су на располагању имали велика финансијска средства, а имали су на располагању беспослене најамнике на Пелопонезу. Александров ризничар Харпал проневерио је много новца, па је побегао у Грчку. Атињани су се домогли великога дела његовога новца.[4] Поред тога око 8.000 отпуштених и беспослених најамника боравило је на рту Тенару на Пелопонезу.[5] Атињани су тајно наредили Леостену да их унајми, све са циљем да Антипатар на време не схвати да се спремају на рат.[6] Леостен је Харпаловим новцем унајмио најамнике и након тога је отишао у Етолију, која је исто тако била спремна на побуну. Етолски савез је дао Леостену 7.000 војника.[7] Позвали су и Локране и Фокиђане да им се придруже.
Атинске одлуке[]
У Атини су демагози и говорници лако подбунили народ на рат. Многи су били навикли да живе као најамници, па им је одговарао нови рат.[8] Атињани су одлучили:
- да опреме 200 тријера и 40 тетрера.[9]
- да мобилишу све млађе од 40 година
- 30% да чува Атину, а 70% да иду у рат ван Атине
- да подстакну остале грчке градове на побуну.
Хеленски савез[]
У Хеленски савез са Атином ступили су Етолци, Тесалци (сем Пелине), Дорани, Локрани, Фокиђани, Долопи, Молошани, Фтиотидски Ахајци.[10] Молошани су касније иступили из Хеленског савеза. Од Пелопонежана чланови Хеленског савеза били су: Сикион, Аргос, Елида, Месенија и Акта.[11]
Прва битка са Беоћанима[]
Леостен је на располагању имао 8.000 најамника, 7.000 Етолаца[12] и још друге савезничке војске. Леостен је са војском кренуо са Пелопонеза према средњој Грчкој. Око 7.000 атинских пешака, 500 атинских коњаника требали су да се придруже Леостену у Беотији.[13] Беоћани су били на страни Македонаца, јер су се бојали да ће атинска победа значити повратак протераних Тебанаца.[14] Беоћани су напали Атињане, али били су поражени. Леостен је након тога заузео Термопиле.
Антипатар се након пораза нашао под опсадом у Ламији[]
Када је Антипатар сазнао за атинске припреме и концентрацију војске за рат одмах је затражио помоћ од Кратера и Леоната, који су били најближи.[15] Кратер се са 10.000 ислужених ветерана налазио у Киликији, а Леонат је био сатрап Хелеспонтске Фригије. Антипатар је са 13.000 војника и 600 коњаника кренуо према Тесалији.[16] Имао је и 110 тријера. Тесалци су са својом моћном коњицом најпре били на страни Антипатра. Међутим касније су се придружили Хеленском савезу, па се Антипатар нашао у невољи. Хеленски савез је имао много већу војску, а Антипатар се након пораза у бици са Леостеном није више усудио да прихвати битку.[17] Није више могао ни да се безбедно врати у Македонију, па се склонио у граду Ламији. Град се нашао у опсади, а цели рат се по томе граду и назвао Ламијски рат.
Леостенова погибија[]
Антипатар је у Ламији чекао да му стигне помоћ од Кратера. Леостен је опседао Ламију са много јачом војском. Македонци нису излазили у отворену битку, али су добро бранили град и многи Грци су погинули приликом неопрезних напада на зидине Ламије. Леостен је након тога одустао од насилног освајања града и одлучио је да град заузме изгладњивањем. Македонци су већ били на измаку снага, али помогла им је Леостенова нестрпљивост. Леостен се бојао да ће доћи Кратер, па се упуштао у непотребне окршаје. У једном таквом окршају је погинуо, погођен каменом у главу.[18] Леостенова погибија представљала је велики ударац за Хеленски савез. Хиперид је одржао надгробну беседу Леостену, који је сахрањен уз херојске почасти. Заменио га је Антифил.
Леонат долази да помогне Антипатру код Ламије и гине[]
Леонат је прешао 322. пре Христа у Европу са својом војском, а у Македонији је сакупио још војске, па је у Тесалију ушао са 20.000 пешака и 1.500 коњаника.[19] Грци су тада одустали од опсаде Ламије и кренули су да се обрачунају најпре са Леонатом, да би избегли борбу са две војске.[20] Грци су имали 22.000 војника и 3.500 коњаника. Највећа предност грчке војске била је у коњици, а посебно у 2.000 тесалских коњаника.[21] Сукоб је почео са коњичком битком. Леонат се храбро борио, иако је свуда губио. У тој бици Леонат је погинуо.[22] Након грчке победе у коњичкој бици Леонатова фаланга повукла се на виши и тешко проходан терен. Коњица је ту била немоћна. Захваљујући доласку Леостена Антипатар је ослобођен опсаде. Изашао је из Ламије и спојио се са Леонатовом војском. Антипатар је одлучио да избегне битку, јер је био слабији у коњици. Повукао се преко неравна терена до Пенеја.
Битка код Кранона 322. пре Христа[]
Кратер је стигао у Тесалију са 10.000 пешака, 1.500 праћкаша и стрелаца и 500 коњаника.[23] Удружена македонска војска бројала је 40.000 пешака, 3.000 стрелаца и праћкаша и 5.000 коњаника.[24] Грци су имали укупно 25.000 пешака и 3.500 коњаника.[25] Уследила је битка код Кранона 5. августа 322. пре Христа. Битка је почела сукобом коњица. Тесалци су били у предности, али када је Антипатар извео македонску фалангу и напао грчку пешадију Грци су морали да се повлаче. Повукли су се у поретку. У бици је погинуло више од 500 Грка и 130 Македонаца.[26]
Атинска капитулација[]
Када су грчке војсковође Менон и Антифил молили за мир Антипатар је тражио да преговара посебно са сваким грчким градом. Након тога заузимао је један за другим тесалијске градове. Са свима је поступао благо, да би Атињани и Етолци остали без савезника.[27] На Пелопонезу је постављао промакедонске олигархије и остављао је гарнизоне. У Атини су били ужаснути, па су све наде полагали у Демада и Фокиона, које су послали да траже мир од Антипатра. Антипатар је тражио безусловну предају Атине, што су Атињани морали да прихвате.[28] Инзистирао је на кажњавању водећих антимакедонских политичара и на успостављању гарнизона у Мунихији, акропољу атинске луке Пиреја. Тражио је од Атињана да му између осталих предају и Демостена и Хиперида. Атинска народна скупштина је одговорила на македонски захтев, па је осудила најистакнутије антимакедонске агитаторе на смрт. Демостен је потражио уточиште у Посејдонову храму на острву Калаурији. Хиперид је погубљен, а Демостен је извршио самоубиство да би избегао хапшење.
Кажњавање Атине[]
Антипатар је укинуо демократију у Атини и одредио да је атински грађанин само онај ко има више од 2.000 драхми.[29] Смањио је број грађана Атине на 9.000. Многи Атињани, који су тада изгубили грађанска права иселили су се у Тракију. Успостављен је македонски гарнизон у пирејском акропољу Мунихији.
Кренуо је да се обрачуна и са Етолцима, али због вести о Пердики био је присиљен да брзо оконча рат са Етолцима. Антигон Монофталмос је стигао са вестима да се Пердика намерава оженити Александровом сестром Клеопатром и да намерава да постане краљ. Антипатар је због тога склопио мир са Етолцима и припремио се за рат са Пердиком.
Литература[]
Референце[]
- ↑ Диодор 18.8
- ↑ Диодор 18.8.6
- ↑ Диодор 18.8
- ↑ Диодор 18.9
- ↑ Диодор 18.9
- ↑ Диодор 18.9
- ↑ Диодор 18.9
- ↑ Диодор 18.10
- ↑ Диодор 18.10
- ↑ Диодор 18.11
- ↑ Диодор 18.10
- ↑ Диодор 18.9
- ↑ Диодор 18.11
- ↑ Диодор 18.11.3
- ↑ Диодор 18.12
- ↑ Диодор 18.12
- ↑ Диодор 18.12.4
- ↑ Диодор 18.13
- ↑ Диодор 18.14
- ↑ Диодор 18.15
- ↑ Диодор 18.15
- ↑ Диодор 18.15
- ↑ Диодор 18.15
- ↑ Диодор 18.15
- ↑ Диодор 18.16
- ↑ Диодор 18.17
- ↑ Диодор 18.17
- ↑ Диодор 18.18
- ↑ Диодор 18.18
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]