Пинакс из Локрија, који приказује Прозерпину и Хада
Квинт Минуције Руф (лат. Quintus Minutius Rufus) је био римски војсковођа и конзул 197. пре Христа. Као конзул успешно је ратовао са Лигурима.
Рана каријера[]
Током 211. пре Христа служио је као легат у војсци Апија Клаудија Пулхера, приликом опсаде и освајања Капуе.[1] Сенат га је током 210. пре Христа звао заједно са осталим легатима да би се расправљало о судбини Капуе и њених становника.[2] Изабран је за плебејскога едила 201. пре Христа.[3]
Претура у Локрију[]
Изабран је 200. пре Христа за претора у Брутију.[4] Добио је једну латинску легију. У то доба покраден је један од изузетно важних храмова, храм Прозерпине у Локрију.[5] Тај храм је и раније био покраден, након што је Сципион Африканац освојио Локри и предао га Квинту Племинију. Тада су крадљивци били кажњени, а храм је био обештећен. Сенат је тражио од Квинта Минуција Руфа да добро истражи и нађе и казни кривце.[6] Пронашао је одређене кривце, продао им имовину надокнадивши храму део почињене штете.[7] Мандат му је ипак продужен током 199. пре Христа да би као пропретор могао да настави истрагу.[8]
Конзули и избор провинција[]
Именован је за конзула 197. пре Христа заједно са Гајем Корнелијем Цетегом.[9] Два конзула намеравала су да приликом избора провинција коцком један од њих добије Македонију, а други Италију.[10] Македонија је била занимљива као провинција, јер је био у току Други македонски рат, па би онај конзул који добије Македонију могао да се прослави окончањем рата. Међутим народни трибуни су се успротивили томе да се Македонија додели било коме од два конзула.[11] Тврдили су да су дотада конзули потрошили много времена на путу до Грчке и до почетка војних операције, па би им остало мало времена да до јесени било што учине. Сматрали су да би Тит Квинкције Фламинин могао да оконча рат, ако му се продужи империј. На крају су народни трибуни и конзули препустили Сенату да донесе коначну одлуку, а она је гласила да конзули добијају Италију, а Тит Квинкције Фламинин је био овлаштен за рат у Македонији.[12]
Успеси у рату са Лигурима[]
Сваки од конзула добио је по две легије за рат у Цисалпинској Галији. У то време Инсубри и Ценомани били су под оружјем. Гај Корнелије Цетег је кренуо директно према Инсубрима, а Квинт Минуције Руф је кренуо према Јадранском мору, а онда је кренуо према Лигурији.[13] Након заузимања лигурска два утврђена града Кластидија и Литубија Руфу се предало 15 градова. Са јужне стране реке По само се Боји и Илвати нису предали.[14] Пошто су чули за долазак две конзулске војске Боји су се удружили са Ценоманима и Инсубрима.[15] Када је стигао извештај да Квинт Минуције Руф пали поља, која припадају Бојима, дошло је до поделе, па су Боји отишли да бране своје територије, а Инсубри и Ценомани остали да бране своје. Гај Корнелије Цетег је успео да придобије Ценомане, да издају Инсубре, па је након тога успео да победи Инсубре. Руф је у почетку пустошио територију Боја, а када су се Боји вратили са територије Инсубра, онда се више држао логора, очекујући одлучујућу битку са Бојима.[16] На вест о поразу Инсубра Боји су се разишли по својим селима, па је Квинт Минуције Руф наставио да пустоши њихова поља, села и фарме. Једино непокорено племе остали су Илвати, па је на њих повео војску, али пошто су сазнали за пораз осталих галских и лигурских племена онда су се и они предали.[17]
Спорни тријумф[]
Када су се два конзула вратила у Рим тражили су заједнички тријумф,[18] али народни трибуни су се успротивили и захтевали су да сваки конзул затражи тријумф за себе. Сматрали су да није једнак допринос два конзула, односно да је Гај Корнелије Цетег заслужио тријумф, а да Квинт Минуције Руф није заслужио.[19] Тако је било и одлучено, па је Гају Корнелију Цетегу одобрен тријумф, а Руфу није одобрен, иако је његов колега Цетег истицао његове заслуге.[20] Цетег је истицао да ни он не би могао да победи Инсубре, да Руф није палио поља од Боја и натерао их да се врате, да бране своју територију. Руф је онда организовао овацију због победе над Лигурима и Бојима на Албанским планинама о властитом трошку.[21]
Дипломатске мисије[]
Уочи Галаћанскога рата био је један од легата, који су 189-188. пре Христа били у мисији заједно са проконзулом Гнејем Манлијем Вулсоном са циљем да утаначе услове мировнога споразума са Антиохом III Великим.[22][23][24] Након победе у Галаћанском рату појавило се питање да ли Гнеј Манлије Вулсон заслужује тријумф. Став десетерице комесара био је да није био овлаштен за тај рат и да је започео рат без одобрења Сената. Током 183. пре Христа био је у трочланом изасланству у Трансалпинској Галији са задатком да покушају да спрече упад Гала у северну Италију.[25]
| Претходи: Тит Квинкције Фламинин и Секст Елије Пет Кат |
Конзул Римске Републике заједно са Гајем Корнелијем Цетегом 197. пре Христа |
Следи: Луције Фурије Пурпурион и Марко Клаудије Марцел
|
Литература[]
Референце[]
- ↑ Ливије 26.33
- ↑ Ливије 26.33
- ↑ Ливије 31.4
- ↑ Ливије 31.4,31.6
- ↑ Ливије 31.12
- ↑ Ливије 31.12
- ↑ Ливије 31.13
- ↑ Ливије 32.1
- ↑ Ливије 32.27
- ↑ Ливије 32.28
- ↑ Ливије 32.28
- ↑ Ливије 32.28
- ↑ Ливије 32.29
- ↑ Ливије 32.29
- ↑ Ливије 32.30
- ↑ Ливије 32.31
- ↑ Ливије 32.31
- ↑ Ливије 33.22
- ↑ Ливије 33.22
- ↑ Ливије 33.22-23
- ↑ Ливије 33.23
- ↑ Полибије 21.4
- ↑ Полибије 22.5
- ↑ Ливије 38.38-40
- ↑ Ливије 39.54
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]