Луције Постумије Мегел (лат. Lucius Postumius Megellus, око 345—око 260. пре Христа) је био три пута римски конзул (305. пре Хр, 294. пре Хр. и 291. пре Христа). Истакао се у Другом и Трећем самнитском рату. Победом над Самнитима у бици код Бовијанума окончао је 305. пре Христа Други самнитски рат. Његов син Луције Постумије Мегел био је конзул 262. пре Христа.
Етрурија
Први конзулат (305. пре Христа)[]
Син је Луција Постумија, а унук Спурија Постумија. По први пут је изабран за конзула 305. пре Христа заједно са Тиберијем Минуцијем Аугурином.[1] Оба конзула су упућена у Самнијум, пошто су Самнити нападали Стелатско поље у Кампанији.[2] Луције Постумије се борио против Самнита крај Тифернума. Прва битка је по једнима била нерешена, иако други тврде да су Римљани победили.[3] Луције Постумије се након те битке повукао у планине. Самнитска војска га је следила. Постумије је утврдио логор и оставио у њему посаду, а са својом војском је отишао да помогне другом конзулу.[4] Тиберије Минуције је водио неколико дана неодлучну битку, али доласком нове Постумијеве војске Самнити су били тешко поражени.[5] Након тога две удружене конзулске војске су кренуле према месту где је Постумије раније оставио логор. Самнити су већ били обесхрабрени видевши војску, која је раније победом окончала битку. И нова битка окончала се расулом Самнита.[6] Римљани су заробили и самнитског заповедника Статија Гелија. Кратко време након тога заузели су и град Бовијанум.[7] Римљани су под своју контролу вратили и Сору, Арпинум и Цесенију.[8] Оба конзула добила су тријумф због победе над Самнитима.
Пропретор[]
Постумије је заједно са Гнејем Фулвијем Максимом Центумалом био постављен за пропретора и њих двојица су добили заповедништво над две војске, које су требале да штите Рим.[9] У то време два конзула су са две конзуларне војске ратовали против Самнита и њихових савезника. Луције Постумије је добио задатак да крене према Клузију и да пустоши етрурска поља.[10] Етрурци су због тога напустили територију Сентина.
Други конзулат (294. пре Христа)[]
Поново је изабран за конзула 294. пре Христа заједно са Марком Атилијем Регулом.[11] Требали су да ратују и даље са Самнитима у Самнијуму. Самнити су регрутовали три војске и кренули су на Етрурију и Кампанију. Луције Постумије је био нешто болестан па се задржао у Риму, а за то време други конзул је кренуо да се обрачуна са Самнитима.[12] Када се Марко Атилије Регул (конзул 294. пре Христа) са својом војском нашао опкољен, да се није могао ни снабдевати, тада је Луције Постумије Мегел морао да крене да спасе другу римску војску. Када су се спојиле две римске конзуларне војске Самнити су се повукли.[13] Након тога конзули су се раздвојили. Постумије је заузео Милионију, а онда Феретриј и још неколико градова, које су Самнити пре тога напустили.[14]
Након тога Постумије је кренуо у Етрурију, где је најпре опустошио територију Волсинија.[15] Након тога заузео је Русел. Три најмоћнија града Етрурије ( Волсиниј, Перузија и Арецијум ) су после тога тражили мир.[16] Склопљено је примирје на 40 година, а етрурски градови су морали да плате по 500.000 аса.[17] Луције Постумије је тражио од Сената тријумф, али део сенатора се противио, јер је касно напустио Рим и јер је без одобрења прешао из Самнијума у Етрурију.[18] Ствар је била пренесена на народну скупштину, па је Постумије добио тријумф, али без подршке Сената и дела народних трибуна.[19]
Тит Ливије наводи и супротне извештаје аналиста, по којима је Постумије најпре заузео неколико градова у Самнијуму, а онда био поражен у Апулији и да се рањен повукао у Луцерију.[20]
Трећи конзулат (291. пре Христа) и Постумијеви необични поступци[]
Луције Постумије је током 292. пре Христа био интеррекс, па је сам себе одредио за конзула. Постумије је 291. пре Христа био изабран за конзула по трећи пут. Најпре је почео да игнорише другога конзула. Није уопште чекао да се одреди који конзул има коју провинцију него је сам себи одредио Самнијум.[21] Узео је 2.000 војника да буду радници на његовом имању.[22] Сенат је одредио да се ранији конзул Квинт Фабије Максим Гург задржи и да има функцију проконзола.[23] Квинт Фабије је као конзул током 292. пре Христа покорио самнитско племе Пентријана, али Луције Постумије му је наредио да напусти Самнијум.[24] На инзистирање Сената да не спречава проконзула у вршењу дужности Луције Постумије је истакао да он као конзул има врховну власт. Проконзул Квинт Фабије је опседао Коминиј, али Постумије га је одатле истерао и сам је након тога заузео Коминиј.[25] Након тога Луције Постумије Мегел је заузео и Венусију и многе друге градове.[26]
Због његовога непоштовања Сената изгубио је поштовање. Када су Римљани касније слали 20.000 колониста у Венусију Луција Постумија нису изабрали за једнога од вођа колоније, како је то иначе било уобичајено. Пред крај свога мандата војсци је поделио сав плен, али и отпустио их је кући, што иначе није био обичај.[27] Због свега тога два народна трибуна су га оптужила. Био је осуђен од стране народне скупштине и морао је да плати велику новчану казну.
Води преговоре са Тарантом 282. пре Христа[]
Током 282. пре Христа Тарантинци су потопили неколико римских бродова, који су упловили у Тарантски залив, којим по споразуму нису смели да плове. Луције Постумије је био један од амбасадора, које су Римљани послали у Таранто 282. пре Христа.[28] Тарантинци су се тада дрско и безобразно понашали према римским амбасадорима. Једна пијаница је помокрила по Постумијевој тоги, а остали Тарантинци су то дочекали општим смехом.[29] Луције Постумије је тада рекао Тарантинцима да они који се смеју да ће доћи време када ће плакати. Рекао им је да ће његову тогу опрати крвљу.[30] Римљани су након тога Таранту објавили рат, а Таранто је звао Пира од Епира да им помогне. Ту епизоду о увредама Тарентинаца према римском изасланику Форсајт сматра измишљотином каснијих римских историчара, чији циљ је био да оправда римске поступке у рату са Тарентом и Пиром.[31]
Литература[]
- Тит Ливије
- Диодор са Сицилије, Историјска библиотека
- Касије Дион
- Дионисије из Халикарнаса
- Gary Forsythe,A Critical History of Early Rome, From Prehistory to the First Punic War, University of California Press 2005, ISBN 0520226518
Референце[]
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 9.44
- ↑ Ливије 10.26
- ↑ Ливије 10.27
- ↑ Ливије 10.32
- ↑ Ливије 10.32
- ↑ Ливије 10.33
- ↑ Ливије 10.34
- ↑ Ливије 10.37
- ↑ Ливије 10.37
- ↑ Ливије 10.37
- ↑ Ливије 10.37
- ↑ Ливије 10.37
- ↑ Ливије 10.37
- ↑ Дионизије 17/18 4
- ↑ Дионизије 17/18 4
- ↑ Дионизије 17/18 4
- ↑ Дионизије 17/18 4
- ↑ Дионизије 17/18 4
- ↑ Дионизије 17/18 5
- ↑ Дионизије 17/18 5
- ↑ Дионизије 19.5
- ↑ Дионизије 19.5
- ↑ Дионизије 19.5
- ↑ Форсајт стр. 351
Напомена:
Овај чланак може да се пренесе или преради само ако се означи да је пренешен или прерађен са Историјске енциклопедије и да је аутор Верлор.
Чланак је пребачен на
[Српску енциклопедију]