Pausanija II je bio kralj Sparte iz linije Agijada. Bio je kralj Sparte od 445. do 426. pre Hrista pod starateljstvom svoga strica Kleomena. Po drugi put je bio kralj od 408. do 395. pre Hrista. Zaslužan je za prekid sa Lisandrovom imperijalističkom politikom nametanja oligarhija. Prognan je iz Sparte 395. pre Hrista, jer je prekasno stigao da se bori u bici kod Halijarta.
Maloletni kralj[]
Unuk je spartanskoga regenta Pausanije, koji je zaslužan za grčku pobedu u bici kod Plateje 479. pre Hrista. Sin je spartanskoga kralja Pleistoanakta, koji je bio optužen da ga je Perikle potkupio i da je zato propustio priliku da pobedi Atinjane. Morao je zbog toga 445. pre Hrista da ode u izgnanstvo. Kralj je postao maloletni Pausanija II, a u ime njega vladao je kao regent njegov stric Kleomen. Tokom 426. pre Hrista Pausanijevoga oca Pleistoanakta pozvali su da se vrati u Spartu, pa je on ponovo vladao sve do 408. pre Hrista.[1]
Drugi put kralj[]
Pleistoanakt je umro 408. pre Hrita, pa je Pausanije po drugi put postao kralj Sparte.[2] Trazibul je uspeo da 403. pre Hrista svrgne u Atini Tridesetoricu tirana, koji su nakon bega u Eleusinu zatražili pomoć Sparte.[3] Pomoć su zatražili i oligarsi iz Atine. Pirej je bio pod kontrolom Trazibula i njegovih demokrata. Lisandar je započeo opsadu Pireja, u kome se osećala oskudica. Pausanija i efori zavideli su Lisandru, a i bojali su se njegove narastajuće moći, pa je zbog toga Pausanija sa vojskom krenuo prema Atini.[4] Pausanija II je išao, tobože u ime Tridesetorice i protiv naroda, a zapravo da zaustavi rat i ne dozvoli da Lisandar bude ponovo gospodar Atine.[5]
Raskid sa Lisandrovim imperijalizmom[]
Trazibulove demokrate nisu znali za Pausanijeve namere, pa su ga prvi napali, a Pausanija II ih je pobedio u bici kraj Pireja, a onda je sa njima započeo tajne pregovore.[6] Pausaniju II su po spartanskim običajima pratila dva efora i oni su odobrili Pausanijeve postupke. Pausanije je uputio Trazibulove demokrate da u Spartu upute izaslanstvo i šta da kažu. U Spartu su stigla dva izaslanstva, jedno od demokrata iz Pireja, a drugo od oligarha iz Atine. Pošto se dva izaslanstva nisu slagala spartanska skupština i efori naklonjeni Pausaniji II uputili su komisiju, koja je trebala da zajedno sa Pausanijom pomiri dve strane.[7] Pausanija II izmirio je dve strane i omogućio je ponovu uspostavu demokratije u Atini. Proglašena je amnestija za sve sem za Tridesetoricu tirana. Taj postupak označavao je prekid sa Lisandrovim oblikom imperijalizma uz pomoć uskih oligarhija.[8]
Suđenje Pausaniji[]
Po povratku u Spartu Pausanijevi politički neprijatelji odlučili su da ga optuže i da mu sude.[9] Smatrali su ga krivim, jer se povukao iz Atine, iako je mogao da pobedi. Sudili su mu geruzija i efori. Pola geruzije ga je proglasilo krivim, ali druga polovina i efori su glasali da nije kriv.[10] Drugi kralj Agid II je kao jedan od članova geruzije glasao da je kriv.
Kasno stiže kod Halijarta[]
Prva bitka Korintskoga rata bila je bitka kod Halijarta 395. pre Hrista. Kada je Teba napala spartanskoga saveznika Fokidu tada je Sparta našla povod da kazni Tebu. Za rat protiv Tebe određene su dve vojske, jednom je zapovedao Lisandar, a drugom Pausanija II. Lisandrova vojska sastojala se od Fokiđana i drugih saveznika iz severozapadne Grčke, a Pausanijina se sastojala od Spartanaca i peloponeskih saveznika. Plan je bio da Pausanija II ide oko planine Kiteron i da odatle napadne Beotiju, a da Lisandar ide kroz Fokidu i da se onda spoje da bi koordinisano napali.[11] Pausanija II je kasnio nekoliko dana. Osim toga Lisandar je po kuriru zamolio Pausanija da ovaj krene kroz Plateju, da bi se sastali kod Halijarta, ali to pismo palo je u ruke Tebanaca. Tebanci su zbog toga požurili, pa su bez znanja Lisandra stigli pre njega u Halijart, pa su ga odatle iznenada napali. Bitka se okončala spartanskim porazom i pogibijom Lisandra. Pausanija II je vest o nesreći čuo dok je bio na putu od Plateje do Tespije. Sa vojskom je došao do Halijarta. Pausanija je sa Tebancima sklopio primirje, da bi pokupio mrtvog Lisandra i ostale njegove vojnike.
U izgnanstvu[]
Kada se Pausanija II vratio u Spartu bio je optužen za izdaju. Lisandrova stranka optuživala ga je da je prekasno stigao na bojno polje, a i kad je stigao da nije napao Tebu. Pošto je smatrao da će ga osuditi na smrt pobegao je u Tegeju, a presto je nasledio njegov maloletni sin Agesipolid I. Oba njegova sina Agesipolid i Kleombrot I bili su pod starateljstvom njihovog najbližeg rođaka Aristodema. Pod zaštitom hrama u Tegeji posvetio se pisanju spartanskoga ustava, tj. namera mu je bila da kao i Lisandar ukine ili bitno modifikuje Likurgov ustav.[12] Kada je 385. pre Hrista Agesipolid I napao Mantineju tada se prilikom predaje Mantineje Pausanija II umešao, pa je tražio od svoga sina da pusti 60 vodećih građana Mantineje da neometano napuste grad.[13]
Literatura[]
- Tukidid, Peloponeski rat, prevod Dušanke Obradović ,Admiral Books , Beograd 2010, ISBN 978-86-84983-72-7
- Ksenofont Helenska istorija, prevod dr Milena Dušanić,: Matica srpska, Novi Sad 1988
- Plutarh,Lisandar
- Diodor sa Sicilije
- Pausanija
- Paul Cartledgе ,Sparta and Laconia - A regional history 1300 to 362 BC 2nd Edition, Routledge 2002, ISBN 0-415-26356-5
Reference[]
- ↑ Diodor 13.75
- ↑ Diodor 13.75
- ↑ Ksenofont, Helenika 2.4.24-28
- ↑ Ksenofont, Helenika 2.4.29
- ↑ Plutarh Lisandar 21
- ↑ Ksenofont, Helenika 2.4. 34-35
- ↑ Ksenofont, Helenika 2.4.38
- ↑ Kartledž str.231
- ↑ Pausanija 3.5.2
- ↑ Pausanija 3.5.2
- ↑ Plutarh, Lisandar 28
- ↑ Cartledgе str.238
- ↑ Ksenofont, Helenika 5.2.6