Sulina ustavna reforma predstavlja seriju zakona, koje je proglasio Sula kao diktator između 82. pre Hrista i 80. pre Hrista. Decenijama pre Suline diktature slabila je kontrola Senata. Sulina diktatura predstavljala je značajan događaj za rimski ustav. Sula je svojim zakonima ojačao moć Senata i oslabio moć narodnih tribuna i drugih magistrata. Njegova reforma nije bila dugoga veka, jer su Pompej Veliki i Marko Licinije Kras ukinuli Sulin ustav čim su 70. pre Hrista bili izabrani za konzule.
Lucije Kornelije Sula
Sukobi optimata i populara[]
Tokom 88. pre Hrista Lucije Kornelije Sula je bio izabran za konzula i Senat mu je poverio komandu u Prvom mitridatovom ratu sa Mitridatom VI od Ponta. Kada je narodni tribun Publije Sulpicije Ruf uz podršku Gaja Marija i njegovih populara poništio Sulino zapovedništvo u ratu, tada je Sula sa vojskom krenuo na Rim, isterao je Gaja Marija iz Rima i ponovo je uspostavio premoć Senata. Sulpicijevi zakoni su poništeni, jer su bili izglasani silom nakon senatske zabrane.[1] Sula je nakon uspostavljanja reda krenuo sa vojskom 87. pre Hrista u rat protiv Mitridata. Nakon Sulinoga odlaska populari predvođeni Gajem Marijem i Lucijem Kornelijem Cinom preuzeli su vlast u Rimu i obračunali su se sa svojim političkim protivnicima optimatima. Populari su bili poznati po značajnim kršenjima zakona. Gaja Marija su ranije nekoliko puta uzastopce birali za konzula, iako je postojalo pravilo da se nakon izbora za konzula mora sačekati deset godina da bi se ponovo imalo pravo kandidovati za konzula. Osim toga zloupotrebljavali su narodne skupštine da bi izglasavali zakone, za koje nisu bili ovlašteni. Kada je Sula okončao Prvi mitridatov rat započeo je novi građanski rat svojim pohodom na Rim 83. pre Hrista. Sula je 82. pre Hrista zauzeo Rim, proglasio se diktatorom i krvavo se obračunao sa svojim političkim protivnicima.
Sulina reforma ovlaštenja narodnih tribuna[]
Sula je tražio način da ojača aristokratiju, tj Senat. Prema Sulinom zakonu Senat je trebao da odobri predlog zakona, pre njegovoga upućivanja na razmatranje u narodnu skupštinu. Taj odredba je postojala ranije sve do 3. veka pre Hrista. Obnovio je staru Servijevu organizaciju centurijatske skupštine. Nakon toga tražio je način kako da smanji značaj narodnih tribuna, koji su tokom pola veka postali veoma opasni i sticali su sve veću moć. Sula je pogotovo bio ogorčen na narodne tribune zbog načina, na koji su njega lišili zapovedništva u ratu sa Mitridatom VI od Ponta. Namera mu je bila da ne samo smanji moć narodnih tribuna, nego i da taj položaj liši prestiža. Narodn tribuni su bili najodgovorniji za smanjenje moći aristokratije. Narodni tribuni su bili glavni činilac demokratije i uvek su se suprostavljali aristokratiji, pa je zbog toga Suli bilo veoma značajno da im smanji moć i značaj. Sulinom reformom narodne skupštine narodni tribuni više nisu imali pravo da predlažu zakone.[2] Pored toga narodni tribuni nisu imali pravo da budu birani za bilo koju drugu magistraturu,[3] što je obeshrabrivalo ambiciozne pojedince da se prihvate položaja narodnoga tribuna, jer bi na taj način okončali svoju političku karijeru. Narodni tribuni nisu više imali pravo da vetom sprečavaju odluke Senata. Veto su mogli da upotrebe samo da bi zaštitili pojedinca. Sama Sulina reforma izgleda da je bila protivustavna. Glavni efekat reforme bio je da je narodni tribun ostao bez stvarne moći i značaja.
Sulini zakoni[]
Sula je pored toga oslabio i magistrate povećavši njihov broj. Povećao je broj kvestora sa 8 na 20.[4] Pored toga uveo je pravilo da kvestori automatski postaju senatori.[5] Ta dva zakona dovela su do povećanja broja senatora sa 300 na 600. Pošto je sa pravilom o kvestorima bilo dovoljno bivših magistrata da popune Senat to je cenzore lišilo funkcije imenovanja senatora iz redova ostalih. To je smanjilo moć i prestiž cenzora. Povećanjem broja magistrata smanjen je značaj i moć svakoga pojedinačnoga magistrata, a time je i smanjen potencijal opstrukcije. Sve to samo je dalje povećavalo moć Senata, kao glavnoga organa ustavne vlasti u doba Sule. Nakon reformi braće Grah vitezovi su kontrolisali sudove, a često su zloupotrebljavali tu moć. Sula je vitezove lišio sudske funkcije i ponovo je sudove vratio pod kontrolu senatora, kao pre Grahovih reformi.[6] Povećao je pored toga i broj sudova. Uspostavio je i nova pravila o minimalnoj dobi za pojedine magistrature ( cursus honorum ). Tražilo se da za određenu magistraturu kandidat ima određeni minimalni broj godina. Kvestor je trebao da ima najmanje 29 godina, pretor 39 godina, a konzul 42 godine.[7] Sula je nakon toga tražio način kako da spreči da se neki vojskovođa ubuduće poput njega dočepa uz pomoć vojske vlasti u Rimu. Tom prilikom imao je u vidu i ogromnu akumulaciju moći kakvu su Gaj Marije i Cina imali, jer su zaredom bili birani za konzule. Zbog toga je ponovo uveo pravilo da se nakon izbora za konzula mora sačekati deset godina da bi se ponovo imalo pravo kandidovati za konzula.[8] Konzuli i pretori bi nakon okončanja svoga mandata trebali da služe po provincijama. Sula je povećao broj pretora, tako da bi imao dovoljno magistrata za svaku provinciju, a cilj mu je bio da niko ne komanduje dulje vreme istom vojskom, da bi tako smanjio rizik da jedan vojskovođa ponovo pokuša pohod na Rim. Po Sulinom zakonu pretoru, konzulu, propretoru ili prokonzulu nije dozvoljeno da bez odobrenja Senata ili narodne skupštine napusti provinciju, povede vojsku van provincije ili započne rat.[9] Provinciju su morali da napuste najkasnije 30 dana nakon dolaska njegovoga naslednika.[10]
Pad Sulinoga ustava[]
Lucije Kornelije Sula je dao ostavku na položaj diktatora 80. pre Hrista, onda je još jednom izabran za konzula i umro je 78. pre Hrista. Čvrsto je uspostavio vladavinu optimata i premoć Senata. Senat je 77. pre Hrista poslao Pompeja da uguši pobunu u Hispaniji. Pompej se nakon okončanja zadatka vratio u Rim do 71. pre Hrista. U otprilike isto vreme drugi Sulin pomoćnik Marko Licinije Kras krvavo je ugušio Spartakov ustanak. Po povratku u Rim Pompej i Kras su počeli da napadaju Sulin ustav, pokušavajući da dobiju podršku populara. Obećali su popularima ukidanje Sulinoga zakonodavstva, a zauzvrat su tražili da ih izaberu za konzule. Naime prema Sulinom zakonodavstvu konzul je trebao da ima 42 godine, a Pompej je imao 36 godina. Osim toga kandidat za konzula je pre toga trebao da bude biran za kvestora i pretora, a Pompej nije pre toga bio pretor. Pompej i Kras su izabrani za konzule za 70. pre Hrista i čim su izabrani odmah su ukinuli većinu Sulinih zakona.
Literatura[]
- Lintott, Andrew (1999). The Constitution of the Roman Republic. Oxford University Press (ISBN 0-19-926108-3)
- Plutarh Sula
- Robin Seager, "Sulla," in The Cambridge Ancient History (Cambridge University Press, 2006), vol. 9, ISBN 0 521 25603 8