Историјска енциклопедија
Advertisement

Novac Hijerona II od Sirakuze

Hijeron II od Sirakuze (grč. Ἱέρων, oko 308—oko 215. pre Hrista) je bio kralj Sirakuze od oko 269. pre Hrista do oko 215. pre Hrista. Za vreme Prvoga punskoga rata Hijeron je najpre bio kartaginjanski, pa onda istaknuti rimski saveznik. Ostao je veran rimski saveznik celoga života, pa je zbog toga Sirakuza uživala dugi period mira, što je omogućilo ekonomski i trgovački uspon. Sirakuza je u njegovo doba prosperirala i postala je važan naučni i kulturni centar antičkoga sveta. Sirakuza je tada bila poznata i po Arhimedu.

Rane godine[]

Njegov otac Hijeroklo je bio plemenita roda i tvrdio je da potiče od čuvenoga tiranina Gelona.[1] Međutim Hijeron II je bio Hijeroklov nezakoniti sin sa jednom robinjom.[2] Zbog toga je kao dete navodno bio ostavljen daleko od ljudi da umre, ali gatara je odvratila Hijerokla pričom o kraljevskoj Hijeronovoj sudbini, pa se pokajao i vratio se po dete.[3] Nakon toga Hijeron je dobio dobro obrazovanje, a priča o njemu protkana je legendama, kakve su inače pravili krugovi oko kraljeva. Ne zna se tačno kada je rođen, ali pretpostavlja se da je bilo negde pre 306. pre Hrista.

Nadgrobni kompleks Hijerona II od Sirakuze

Komandant sirakuške vojske[]

Kralj Pir od Epira je izvršio invaziju Italije 280. pre Hrista na poziv Taranta. Na Siciliji je boravio od 278. pre Hrista do 276. pre Hrista. Hijeron II se borio na strani kralja Pira i od njega je dobio brojna odlikovanja.[4] Nakon Pirovoga odlaska Sirakuza je ostala bez vođe, a Hijeron se već isticao, a bio je i omiljen u vojsci. Za vreme nekoga meteža i svađe vojske i naroda vojska je bila van Sirakuze i izabrala je Hijerona i Artemidora za zapovednike.[5] Pošto je bio kraljevskoga porekla Hijeron se kvalifikovao da bude vladar. Hijeron je uspeo da uz pomoć nekih svojih rođaka uđe u grad i da savlada protivnike.[6] Nakon toga veoma blago je upravljao gradom, tako da je zadobio naklonost naroda, kao što je prethodno dobio podršku vojske.[7]

Učvršćenje vlasti[]

Hijeron je primetio da bi nakon odlaska vojskovođa u gradu dolazilo do stalnih svađa. Da bi osigurao podršku unutar Sirakuze dok ratuje van grada odlučio se na politički savez sa Leptinom, najistaknutijim i najuticajnijim građanom Sirakuze, koji je imao širok krug klijentele.[8] Taj savez cementirao je brakom sa Leptinovom ćerkom.[9] Hijeron je nakon toga odlučio da se reši nezadovoljnih najamnika sklonih pobuni. Iskoristio je rat sa Mamertincima da se reši najamnika. Kada je ranije Pir napao Mamertince, tada mu je pomagala Sirakuza, ali nakon Pirovoga odlaska Mamertinci su i dalje ratovali sa Sirakuzom. Tokom bitke sa Mamertincima Hijeron je namerno iz bitke povukao građansku konjicu i pešadiju ostavivši najamnike da ih Mamertinci pobiju.[10]

Novac na kome je slika Hijeronove žene Filiste

Pobeda nad Mamertincima i imenovanje za kralja Sirakuze[]

Nakon čišćenja vojske od starih najamnika unajmio je novu najamničku vojsku.[11] Hijeron se posvetio obuci i naoružanju građanske vojske. Osvojio je Mile i zarobio 1.500 neprijateljskih vojnika.[12] Nakon toga osvojio je i Amesel. Halesu je dobio predajom, a onda su Abakena i Tindarij prešli na stranu Sirakuze.[13] Hijeron je tokom te ofanzive saterao Mamertince na malu teritoriju. Tauromenij i Tindaris su isto tako bili pod Sirakužanima. Nakon uspešne ofanzive Hijeron se sa 10.000 pešaka i 1.500 konjanika ulogorio kraj reke Longan.[14] Mamertinci su imali 8.000 pešaka pod zapovedništvom Kiosa. [15] Usledila je bitka na reci Logan, u kojoj je Hijeron II od Sirakuze pobedio Mamertince i zarobio njihovoga vođu Kiosa.[16] U tome trenutku umešali su se Kartaginjani i nagovorili su Mamertince da ne predaju grad.[17] U Mesanu je ušla kartaginjanska jedinica, pa je Hijeron odustao od opsade Mesine i vratio se sa vojskom u Sirakuzu. Građani Sirakuze su nakon te pobede Hijerona proglasili kraljem Sirakuze.[18] Bilo je to između 269. i 265. pre Hrista.

Početak Prvoga punskoga rata[]

Mamertinci nisu bili zadovoljni sa kartaginjanskim garnizonom, koji su prihvatili, kada je pretilo da Hijeron zauzme Mesanu. Deo Mamertinaca je predlagao da probaju da sklope sporazum sa Kartaginjanima po kome bi se poštovala njihova nezavisnost. Drugi su smatrali da treba da traže pomoć Rima i da traže da se kartaginjanski garnizon povuče iz Mesane. Rimski Senat je bio podeljen po pitanju pomoći Mamerincima, pa je narodna skupština donela odluku da im se pomogne, a konzul Apije Klaudije Kaudeks je trebao da komanduje tim pohodom.[19] Apije Klaudije Kaudeks je 264. pre Hrista stigao sa rimskom vojskom na drugu stranu Mesinskog moreuza. Mamertinci su se nakon toga ohrabrili i sami su izbacili kartaginjanski garnizon.[20] Hijeron II od Sirakuze je onda stupio u savez sa Kartaginom.[21] Smatrao je da se stvara dobra prilika da se Mamertinci konačno isteraju sa Sicilije.

Rimljani pustoše sirakuškim teritorijama[]

Nakon toga Kartaginjani i Sirakužani su opkolili Mesinu, ali Meseni je u pomoć stigla rimska vojska pod komandom rimskoga konzula Apija Klaudija Kaudeksa. Kada pregovorima nije uspeo da nagovori Kartaginjane i Hijerona da obustave opsadu, Kaudeks je najpre pobedio Hijerona i njegove Sirakužane, a onda i Kartaginjane i naterao ih na povlačenje.[22] Kada je Mesenu oslobodio opsade Apije Klaudije Kaudeks je pustošio teritoriju Sirakuze i njenih saveznika, a onda je počeo da opseda Sirakuzu.[23] Rimska vojska je kasnije prekinula opsadu Sirakuze. Tokom 263. pre Hrista obnovila su se neprijateljstva, pa je rimska vojska pod komandom novih konzula Manija Otacilija Krasa i Manija Valerija Maksima ponovo pustošila teritorijem Sirakuze.[24]

Prelazi na stranu Rimljana[]

Na Siciliji su se našle 4 rimske legije, a pored toga Rimljani su imali i savezničke vojske. Kartagina i Sirakuza počele su da gube saveznike. Većina sicilijanskih gradova počela je da prelazi na rimsku stranu.[25] Hijeron II od Sirakuze je onda zaključio da Rimljani dobijaju rat, pa je prešao na njihovu stranu.[26] Rimski konzuli su prihvatili Hijerona kao novoga saveznika, posebno jer su zbog kartaginjanske pomorske nadmoći imali problema u snabdevanju. Sklopili su sa Hijeronom sporazum, po kome je trebao da Rimljanima preda zatvorenike bez otkupa i da im plaća 100 talanata.[27] Hijeron je nakon toga opskrbljivao rimsku vojsku na Siciliji. Rimljani su Hijeronu vratili otete teritorije.

Rim mu ukazuje velike počasti[]

Sve do svoje smrti ostao je verni rimski saveznik. Sirakuza je od toga imala velike koristi, jer je savez sa Rimljanima omogućio dugi period mira i prosperiteta. Nikada ranije Sirakuza nije tako dugo uživala u miru. Tokom celoga Prvoga punskoga rata pomagao je Rimljanima. Prilikom opsade Agrigenta svojim snabdevanjem omogućio im je da nastave opsadu. Slao je Rimljanima i opsadne sprave i flotu. Zbog velikih zasluga Rimljani su ga specifično naveli u mirovnom sporazuma sa Kartaginom 241. pre Hrista. Tim sporazumom okončan je Prvi punski rat, a Sirakuza je specifično navedena kao teritorija koju Kartagina ne sme da napada.[28] Između dva punska rata Hijeron je posećivao Rim i tada bi mu se ukazale najviše državne počasti. Kada je 222. pre Hrista Marko Klaudije Marcel pobedio Gale deo ratnoga plena poslao je Hijeronu kao velikom rimskom prijatelju.[29]

Tokom Drugoga punskoga rata ostaje rimski verni saveznik[]

Početkom Drugoga puskoga rata ponovo je počeo da pomaže Rim. Hijeron II od Sirakuze je 218. pre Hrista na vreme saznao za dolazak kartaginjanske flote na Siciliju, pa je odmah upozorio Rimljane, koji su onda uspeli da pobede kartaginjansku flotu u bici kod Lilibaja. Hijeron je tada komandovao flotom i u Mesini je čekao da dođe konzul Tiberije Sempronije Long. Ne samo da je Hijeron Rimljanima ponudio saradnju svoje flotu, nego je ponudio i snabdevanje rimskih kopnenih i pomorskih snaga na Siciliji. Tokom 217. pre Hrista saznalo se za katastrofalan rimski poraz u bici kod Trazimenskoga jezera, a Hijeron je odmah Rimu poslao mnogo žita i nešto vojske. Ni poraz kod Kane 216. pre Hrista nije prekinuo Hijeronov naklonjenost Rimljanima. Jedna od njegovih poslednjih odluka bila je slanje velike količine žita i novca propretoru Titu Otaciliju.

Smrt[]

Ne zna se tačno kada je umro, ali pretpostavlja se da je to bilo 216. ili 215. pre Hrista. Polibije i Livije govore da nije doživeo manje od 90 godina, a Lukijan pominje da je živeo 92 godine. Imao je jednoga sina, koji je umro pre njega. Imao je i dve ćerke udate za istaknute građane Sirakuze. Nasledio ga je maloletni unuk Hijeronim od Sirakuze.

Literatura[]

Reference[]

  1. Justin 23.4
  2. Justin 23.4
  3. Justin 23.4
  4. Justin 23.4
  5. Polibije 1.8
  6. Polibije 1.8
  7. Polibije 1.8
  8. Polibije 1.9
  9. Polibije 1.9
  10. Polibije 1.9
  11. Polibije 1.9
  12. Diodor 22.13
  13. Diodor 22.13
  14. Diodor 22.13
  15. Diodor 22.13
  16. Diodor 22.13
  17. Diodor 22.13
  18. Polibije 1.9
  19. Polibije 1.11
  20. Polibije 1.11
  21. Polibije 1.11
  22. Polibije 1.12
  23. Polibije 1.12
  24. Polibije 1.16
  25. Polibije 1.16
  26. Polibije 1.16
  27. Polibije 1.16
  28. Polibije 1.62
  29. Plutarh, Marcel 8
Advertisement